DOK DOBUJE KIŠA

Sklonio sam crnu prepotopsku ponjavu sa (ako je to uopšte moguće tako reći) još prepotopskijeg klavira i prstima leve ruke pokušavam da interpretiram sonatu koju svira kiša od koje me deli veliki otvoreni prozor; prozor kao i svaki drugi koji je video mnogo ovakvih noći i čuo mnogo sonata. Istih kao što je ova. Gledam bele dirke i na njima moje još belje prste i sviram tiho, tiho… da ne probudim nju; onu koja spava na mom krilu, u čijim mi se pramenovima gube prsti druge šake. Nekako baš sada, ničim izazvana, u sećanje mi dolazi prva rečenica iz prvog poglavlja poslednje knjige koju sam nedavno pročitao: „Može li ceo život da stane u knjigu?“ Pripovedač se to zapitao i pokušao da odgovori. Ja sam prema tom pitanju bio ravnodušan. Iako nisam znao odgovor. Odgovori koje sam ja tražio nisu imali ništa sa tim pitanjem. O životu sam mnogo znao. Mnogo toga sam proživeo. No, bilo je davno. Toliko davno da se više ne sećam ni sećanja na to. Kao san koji sam davno odsanjao. Stoga, pitanje koje okupira moju pažnju je: „Može li cela smrt da stane u knjigu?“

Oko mene se nalaze ispisane stranice. Hiljade, desetine hiljada stranica u kojima skoro po pravilu stoje zabeležene iste stvari: večito je noć; večito je kiša (ako ne napolju, onda duboko u meni); večito je hladno (naročito duboko u meni) i skoro se nikada ne beleži ništa vredno beleženja. Tek ponekad, na svakih par hiljada listova, pojavi se jedan na koji mastilo nije potrošeno uzalud. Ipak, ni jedan papir nisam bacio. Svi su uredno poređani po sobama. Oni koji su najskorije ispisani, oni su mi najbliži. Ti papiri, moj su jedini predah i najveći teret. Oni upijaju kapi mastila kroz koje protiče moja tmurna svakonoćnica i prate me u stopu gde god da odem. A ne idem nigde. Godinama. Da bih, jednog dana, iznenada, netragom nestao, na iznenađenje (čak ponekad – i na žalost) mnogih ljudi koji su živeli u mom okruženju. (Živeli u mom okruženju – znam da zvuči egocentrično, ali u mom slučaju to je jedina moguća tačka gledanja na stvari.) I tako na svakih nekoliko godina. Od grada do grada. Od varoši do varoši. Samo su gomile papira rasle. Ništa drugo se suštinski nije menjalo. Svaki krajolik je sumoran, ako ga posmatrate kroz svoju sumornu unutrašnjost. I ova kiša… Svuda zvuči potpuno isto. Potpuno prokleto isto.

Sve je svuda i uvek bilo isto.

Osim ovde i sada. A počelo je to čim sam se doselio.

*

Kutije sa papirima stigle su dan pre mene. Ja sam došao sledeće noći. Opterećen mogućim reakcijama na dolazak novog tajantsvenog komšije, pripremao sam se za prvi kontakt sa domicilnim stanovništvom i vagao svaku reč, svaki pokret; bio spreman na sva moguća pitanja i sve izazove koji su me čekali. Ali, avaj… Dok sam u mislima posmatrao kako Sunce zalazi suprotno od brda sa vetrenjačama koje neprestano pozdravljaju stanovnike, začulo se lupanje na vratima. Mislio sam: događalo se i pre; otići će; ko god da je, otići će. Lupanje, međutim, nije prestajalo, ali nije bilo ni potrebe. Bilo je to nežno, pristojno i donekle znatiželjno lupanje. Sunce je zaista zašlo i bilo je bezbedno za mene da otvorim vrata i pozdravim gosta. Pardon… Gošću. Veoma mladu i – veoma lepu. Njena pojava mogla se meriti sa mnogim čudima kojima bejah svedokom, ali daleko je prevazilazila onu meru neuhvatljive lepote koju svako čudo sobom nosi. A ona ju je, činilo se, nosila lako kao što noć nosi maglu na mesečini. S takvom lakoćom takvo breme nosi samo neko ko toga bremena nije ni svestan. Bila je toliko lepa, nevina, božanstvena i neobjašnjivo vedra, da sam odmah znao da će mi doneti samo nevolje.

– Šta hoćeš? – potpuno sam zaboravio na svoje pripreme u vezi sa kontaktom sa domcilnim stanovništvom.

– Ja sam Kalina. A ko ste vi?

Bila je sasvim neadekvatan sagovornik. Na nešto ovako nisam mogao biti spreman.

– Ja sam doktor.

– Doktor za šta?

– Molim?

– Kakav ste vi doktor?

– Doktor za…

– I imate li ime.

– Im…

– Ili ste samo Doktor? Doktor Doktor?

Uzdahnuh.

– Gospođice, ne smete me prekidati dok pričam. Ako već postavljate pitanja, budite dovoljno pristojni da saslušate odgovore.

Na njenoj svetlom licu videla se nijansa posramljenosti.

– Izvinite… – pogledala me očima punim najbistrije vode koju sam ikada video. – Molim vas izvinite.

Uzdahnuh. Ovaj put nešto drugačije.

– U redu je. Oprošteno vam je. Dakle, ja sam…

– UH! Šta je sve ovo?! – vrisnula je i uletela unutra.

Skoro sam potrčao za njom.

– To je moj radni sto i molim vas da se smesta udaljite odatle!

Samo me je pogledala.

– Kakva nepristojnost! Želim da znam ko su vaši roditelji, mlada damo… Znajte da ću im do detalja preneti kako ste se skandalozno poneli pri prvom susretu sa mnom i kako ste mi, drsko i bez pitanja, upali u kuću i… Zašto se smejete?!

– Zato što ste smešni… – jedva je prozborila kroz kikotanje. – Baš smešno govorite…

– Pardon?!?

– Uhuh… Pardon?!? – i nastavila je da se kikoće.

– Sad je zaista dosta! – krenuo sam ka njoj rešen da je uzmem za nadlakticu i izvedem napolje.

– O, kakve su ovo knjige? – otišla je do police i počela da čita naslove. – Vi ste istoričar?

Ponovo sam bio zbunjen i zatečen načinom na koji razgovara.

– Istoričar? Ne… Zapravo… Tačnije, da! Ja sam istoričar…

– Doktor istorije?

– Tako je, da… Doktor istorije.

– I?

– I šta, gospođice?

– Imate li ime ili ste samo doktor Doktor istorije?

– Imam ime.

– Pa? Kako se zovete?

– Doktor Boleslavski.

– Znači da vam je „Doktor“ ime?

– Mlada damo, ja imam svoje ime, ali vama je sasvim dovoljno da znate i ovo. Čak previše! A sada vas lepo molim da mi saopštite razlog vaše posete ili ću morati da…

– Htela sam da vidim da li ste vi Tihomirov rođak ili prijatelj ili… Šta ste vi Tihomiru?

Njene reči pune zvonjave i talasanja, brze i čvrsto ustrojene, razdirale su moje spore, duboke – i na nju tako nedelotvorne – rečenice.

– Ko je Tihomir?

– Ne znate Tihomira?

– Očigledno.

– Tihomir je onaj čovek koji je živeo ovde pre vas. Da li ste čuli šta se desilo sa njim?

– Ne.

– Da li želite da vam kažem šta se desilo sa njim?

– Sa Tihomirom?

– Da!

– Ne.

– Samo su ga jednog dana našli u kadi punoj krvi. Kažu da je isekao vene i iskrvario do smrti. Možete li da poverujete?

– Da.

– Da?

– Da.

– Samo to?

– Da.

– Zar vas uopšte ne potresa to što živite u kući u kojoj je živeo jedan čovek pre vas koji je jednog dana samo odlučio da se skine go i uđe u kadu i preseče sebi vene?

– Malo… – ovo nije bila istina. Mnogo me je potresalo. Uopšte nisam znao da je dotični tako skončao. Rekli su mi samo da je prethodni vlasnik otišao i da je kuća slobodna. Moj verni prijatelj Zoltan ovoga puta je napravio propust kakav sebi nije smeo da dozvoli; propust kakav ja sebi nisam smeo da dozvolim. (Zoltan je meni ono što se u današnjem svetu naziva agent za nekretnine. I ne samo to. On je osoba od potpunog poverenja. On vodi računa o mojim finansijama (nemoguće je imati račun u banci ako ste već dvocifreni broj decenija – mrtvi), a i o mnogim drugim stvarima. O mojim papirima tokom selidbe, recimo. On tada uvek dolazi pre svitanja i pod okriljem prvih jutarnjih zraka započinje njihov transport, vodeći računa o tome da se ni jedna stranica ne izgužva, pocepa ili – ne smem ni da pomislim – izgubi…) Trebalo je da budem pažljiviji.

– Malo? Ta stvar je odvratna. Užasna!

– Da. Slažem se.

– Koliko je sati?

– Molim?

– Moram na večeru. Koliko je sati? Gde vam stoji sat? Imate li vi uopšte sat?

– Mislim… – grlo mi je bilo suvo, a uzdahe su mi parale ledene strune zbog neznanja u kakvu sam kuću dospeo. – Mislim da je vreme za večeru.

– Onda moram da idem. Bilo mi je drago.

Pružila je ruku i pogledala me tim vedrim očima.

Prihvatio sam pozdrav i ispratio je.

Odmah zatim, potrčao sam u kupatilo na spratu i tada me je zapljusnuo miris. Centrifuga grčeva u stomaku zatekla me u bezuspešnom pokušaju da se oduprem porivu i što pre pobegnem napolje. Pao sam ničice i zastenjao. Bezbroj malih šiljaka koje sam tako dugo obuzdavao pod kožom na leđima sada su se uspravili i grabili napolje, a dah je nestao kroz razjapljena usta koja su se pretvarala u čeljust sa iskreženim očnjacima koji su rasli iz mojih desni, svaki kao rep besne škorpije koja samo što se nije obrušila na plen. Ubrzo sam se našao u kadi, gde sam pohotno lizao stranice sa kojih je mamio i najslabiji trag lepljive krvi bivšeg vlasnika kuće. Moji očnjaci su špripali po belom koritu i tražili meso kojeg nema.

– Gospodine!

Bio je to Zoltan. Došao je. Konačno.

– Šta se to dešava sa vama?

– Trebalo bi da znaš, nesrećo nesposobna! – frktao sam na način koji je meni samom bio odvratan i ponižavajući.

Bacio sam se na njega, a on mi je spremno pod nos poturio natopljenu konjsku šniclu koju sam stao da žderem kao kakav pećinski čovek.

Zoltan se kasnije izvinjavao i uveravao me da je proverio sve do detalja i da mu niko nije pomenuo presecanje vena, kupatilo, bilo kakvog Tihomira…

– Gospodine, jamčim svojim poslom da sam sve uradio po vašim uputstvima! Kao i uvek do sada, uostalom…

Prekinuo sam ga, odmahnuvši samo rukom prema plafonu, srećan što je napad prošao i što sam ponovo vladao sobom.

– Gospodine… – obratio mi se nešto kasnije – Čak mi je i žena koja je čistila ovu kuću rekla da se (citiram) tačno vidi da tu već godinama niko ne živi!

Uspravio sam se.

– Ko je ta žena?

– Žena… Jelisaveta se zove… Tu je ona. Iz komšiluka, pored vas…

– Dovedi je!

– Oprostite?

– Dovedi mi je! Smesta!

Dok je Zoltan trkom izlazio napolje, bio sam siguran: ovde nešto ne valja; bila je to krv; prava krv; jasno sam to osetio; ljudska, mirišljava, očaravajuća krv… Mogao sam da uradim samo dve stvari: saznam šta se događa ili da hitno pronađem novo mesto za stanovanje. Rizik. To me je plašilo. Mnogo je ovde rizika… U kuću je, zajedno sa Zoltanom, stupila gospođa u pravom smilsu te reči. Nikada ne bih rekao da je

bedinerka. Delovala je isuviše otmeno, obrazovano. Uveravala me je da joj prilikom čišćenja ništa sem prašine i kvadrature nije zadavalo problema. Nije lagala, video sam to u njenim očima, ali… Upravo njene oči… Njene oči sam već negde video, znao sam to.

– Gospođo… Jedna devojčica iz komšiluka mi je pre nepuna dva sata rekla da se u ovoj kući, u kupatilu na spratu, samoubio čovek po imenu Tihomir, prerezavši sebi vene u kadi…

– Da, znam.

– Znate?

– Znam da vam je to rekla. To je moj ćerka, Kalina. Molim vas, oprostite joj. Ona je samo devojčica i stalno izmišlja takve stvari.

– Zar je tako? – bio sam iznenađen, nimalo prijatno.

– Tako je. Znate, ona se često igrala sama u ovoj kući dok se niste uselili. Jedno vreme, doduše pre mnogo godina, čak je verovala da se ovde nalazi sakriveno blago. Možda… Možda joj je samo krivo što više nema mesto za igru, pa je želela da vas… hm… Otera. Oprostite na izrazu.

– Tako dakle…

– Doduše…

– Da?

– Ovde jeste živeo jedan gospodin koji se zvao Tihomir, ali to je bilo tri, možda i četiri godine pre vašeg useljenja.

– Zaista?

– Da, da. Ali, bez brige. Taj gospodin se odselio kako bi bio bliže svom sinu i svojim unukama. Nije se, Bože sačuvaj, ubio. Koliko znam, još uvek je živ i zdrav…

Tu se negde završio razgovor na tu temu i gospođa je ubrzo napustila moj dom. Na rastanku, shvatio sam da sam bio donekle hladan i ne baš prijatan, pa sam pokušao da to ispravim:

– Kćer vam je zaista lepa i… Komunikativna. Liči na vas. Ima vaše oči…

– O, ličimo nas dve i mnogo više od toga. Čak nam je i glas isti. To se ovako možda ne primećuje, ali preko telefona… Skoro uvek nas mešaju… – nasmejano je otišla svojoj kući.

Već sledeće večeri, međutim, na vrata je ponovo pokucala Kalina. Uletela je unutra kao furija i odmah se razgalamila o tome da ne može da veruje da sam je izdao kod njene rođene majke. Baš tako je rekla: izdao. Uveravao sam je da ja sa tim nemam nikakve veze i da (što je najbitnije) nikakve veze i nisam želeo da imam, ali ona je bila tako arogantno uporna u svojim tvrdnjama i čak mi je jasno stavila do znanja da je gore u kadi dotični Tihomir zaista obilato krvario i da će ona to i dokazati. Ne zna kako, rekla je, ali će dokazati. Mlada Kalina nije znala da meni dokazivanje nije bilo potrebno. Ja sam znao da je tamo bilo krvi. Još uvek sam osećao… Nisam znao odakle tako jak miris posle toliko godina; nisam znao odakle ako već nije od Tihomira. Nisam znao mnogo toga. Ipak, znao sam da ne želim više da budem upleten u kučine razapete između roditelja, misteriozne (sada već moje) kuće i egocentrične lepotice u najgoroj životnoj dobi. Kalini sam u nastavku razgovora (ako se njeno neprestano pričanje uopšte moglo tako nazvati) saopštio da imam mnogo posla i da bih voleo da ostanem sam. Uz obećanje da ćemo se ubrzo ponovo videti i detaljnije popričati o svemu, otišla je i zatvorila vrata za sobom. To je bilo sasvim dovoljno. Narednih dana ću, planirao sam, jednostavno prekinuti sve kontakte sa njima i već kroz par nedelja neće mi više dolaziti. Rešio sam, ranije tog dana, da naprosto promenim kadu u kupatilu na spratu i tako se rešim neprijatnosti. Zoltan je već sve organizovao. Kada sutra budem ustao iz kovčega, zaključio sam s olakšanjem, miris misteriozne krvi biće daleko od mene. Prvo olakšanje koje sam osetio od dolaska ovde.

Pojačao sam svetlo na fenjeru i, udobno smešten u masivnu fotelju, rešio da se posvetim iščitavanju memoara pape Grgura IX…

… kad sam začuo kucanje na vratima.

Kad sam otvorio, sačekao me je oniži stariji gospodin sa upadljivo velikim staklima na naočarima, šeširom i tankim brčićima tik iznad gornje usne.

– Izvolite…?

– Dobro veče.

– Dobro veče.

– Ja sam Tihomir.

Potpuno neočekivano kada sam ja u pitanju, pozvah ga unutra s neskrivenim oduševljenjem. (Bio je to valjani dokaz da se ništa dobro ne dešava.) Tihomir je spretno kročio unutra. U očima mu prepoznah onaj pogled koji po bivšem domu traži bilo šta što bi ga podsetilo na nešto lepo iz prošlosti.

– Da li ste za čaj? – upitah učtivo.

– Ne, zahvaljujem. Samo malo vode. Da se priberem…

Posmatrao sam ga i čekao. Mora da je razlog njegove posete prilično veliki, jer, kako sam mislio, ne bi se baš sada baš ovde pojavio baš on bez nekog naročitog razloga. Sedeo sam i posmatrao ga. Popio je vode i stao da posmatra i on mene.

– Izvolite? – upita me najednom.

– Oprostite?

– Zašto ste želeli da me vidite?

– Mislim da ne razumem…

– Kako to, moliću?

– Gospidine Tihomire, vi ste došli k meni…

– Tako je. Na vaš poziv.

– Moj poziv?

– Upravo.

– Bojim se da je po sredi veliki nesporazum…

– Čekajte, molim vas. Da li vi poznajete gospođu Jelisavetu? Ona živi u kući pokraj vaše…

– Da, da… Znam o kome govorite…

– Eto. Gospođa Jelisaveta mi je prenela vaš poziv. Naglasila je da želite da me vidite što pre. Još danas, ako je ikako moguće… Ili je zaista u pitanju nesporazum? – zastao je, a onda krenuo da ustaje – Možda bi trebalo da sa njom prvo popričam…

– Ne, ne, ne. Molim vas… – odglumih napad iznenadnog sećanja – Sedite, gospodine Tihomire. Nov sam ovde i mnogo toga imam na pameti, pa u prvi mah nisam znao o čemu tj. o kome se radi. Razumite me… Nova kuća, novi ljudi… – progutah knedlu i preko svake volje dovrših nespretno započetu misao – …novi život.

– Svakako, svakako…

– No, dobro. Sada smo to rešili… Recite mi, da li vam je gospođa Jelisaveta saopštila i razlog moje želje da vas vidim? – pokušavao sam da dobijem na vremenu.

– Naravno. Bez toga se svakako ne bih uputio ovamo. Rekla mi je da je u pitanju to… To nešto što ste pronašli ovde i što želite da podelite sa mnom… Još je rekla i da vi ne želite da zadržite ni deo toga, ali, molim vas, o tome ćemo tek razgovarati…

Hteo sam da postavim pitanje, ali on naprosto nije prestajao da priča.

– Vidite, gospodine… Mislim da znam šta ste pronašli i veoma sam prijatno iznenađen zbog činjenice da to želite da ustupite meni, ali… Znate… To nije moje!

– Zar je tako?

– Molim, molim… Da se razumemo. Lično sam tragao za tim sve vreme mog životarenja u ovoj kući, dobri moj gospodine, ali nisam imao sreće. Tolike godine… i ništa! Dok vi… Vi ste zaista srećan čovek!

– Hm…

– Da, da! Nekada naprosto treba imati sreće! Pretpostavljam da niste ni znali za priču o njima dok ih niste pronašli…

– Priču? Ne znam ništa ni o kakvoj priči…

– Tačno sam znao, dobri moj gospodine! – dedica ispred mene, do skora skrhan i smušen, sada se gotovo džilitnu kroz vazduh. – O dukatima porodice Mihajlović pričalo se mnogo. Posle onog rata, ovu su im kuću oduzeli… Mnogi su se stanari ovde promenili, ali dukate niko nikad nije našao. Sve dok se niste pojavili vi, naravno…

– Naravno… – zamišljeno sam posmatrao tinjanje fenjera i senku na memoarima Grgura IX.

– Da li biste, oprostite mi na nestrpljenju, bili ljubazni da mi ih pokažete?

– Dukate porodice Mihajlović?

– Razume se.

– Svakako, svakako… Samo… Nevolja je…

– Da…?

– Nisu trenutno kod mene. Moj računovođa, gospodin Zoltan, ih je odneo u trezor. Znate, nezgodno je…

– Svakako, razumem…

– Ali zato sutra… Sutra će ih on svakako doneti… – nije mi bilo najjasnije zašto uopšte izgovaram sve to.

– Sutra, kažete…?

– Da. Svakako sutra. Upravo tako. Da li je to problem?

– Ne… Tačnije, ne naročito… Vidite, ja nemam gde da prespavam. Gospođa Jelisaveta, njih poznajem, ali krajnje mi je neugodno da ih posle toliko godina nekontaktiranja deranžiram…

– Nikako! Prespavaćete ovde… – bilo je sigurno da ne vladam svojim postupcima. Trebalo je da ga izbacim napolje i dobro počastim psovkama od kojih mi bi mu se to malo kose nakostrešilo…

– Gospodine Boleslavski…

– Insistiram, molim vas!

Trebalo je naći izlaz. Posegao sam za prvom slamkom koju sam uočio.

– Gospodine Tihomire, izvolite u gostinsku sobu, gore, na spratu… Smestite se, raskomotite… Ja ću pripremiti čaj i o svemu ćemo potanko razgovarati. Imamo dovoljno vremena do sutra…

– Zahvaljujem… – pridigao se i pošao – Molim vas… Samo mi recite…

– Da?

Lice mu je preplavilo blaženo iščekivanje, tako malo svojstveno ljudima u tim godinama.

– Gde ste ih pronašli? – skoro da je zašaputao.

– U kupatilu. – odgovorih kao da je svaka reč bila istinita.

Dah mu zastade na ivici usana, te se bez reči uputi uz stepenice.

U istom maniru ja se uputih napolje, ka vratima gospođe Jelisavete. Svoja ulazna ostavih otvorena, da moj gost ne čuje da sam ga ostavio samog.

Gospođa Jelisaveta beše ushićena što me vidi.

– Gospodine Boleslavski! Izvolite, izvolilte…

– Hvala, ali nemam vremena, gospođo Jelisaveta. Imam gosta… Mada, pretpostavljam da vi to već znate…

– Nisam sigurna da znam o čemu govorite, gospodine… – takva neverica se nije mogla odglumiti.

Nikada nisam voleo improvizacije, a ko zna koji put tog dana sam se morao osloniti upravo na to.

– Nebitno. Došao mi je u posetu jedan stari poznanik, pa sam hteo da vas upitam za savet…

– Da…?

– Koji restoran biste mi preporučili, u slučaju da poželimo da izađemo na večeru?

– Večera? U ovo doba?

– Gospođo Jelisaveta…! – osetio sam da gubim strpljenje.

– Da?

– Nebitno. Hvala vam mnogo i izvinite na smetnji.

Pojurih natrag u kuću i zaključah vrata za sobom. Svratio sam u kuhinju da pristavim čaj, a onda seo u fotelju i čekao da me moj posetilac zatekne u nonšalantnom raspoloženju kada se smesti i vrati se dole. Čaj je bio gotov, a Tihomira nije bilo.

Krenuo sam uz stepenice.

– Gospodine Tihomire?

Odgovora nije bilo.

– Gospodine Tihomire, čaj je gotov… – krenuo sam ka gostinskoj sobi.

Tamo, međutim, nisam stigao. Vrata od kupatila behu širom otvorena i ja kao hipnotisan uđoh unutra. Tihomir je ležao u kadi prepunoj krvi. Sada je bio mrtav, bez daljnjeg. Snažan miris me zapahnuo i grčevi su objavili svoju ofanzivu. Više mi ništa nije moglo zaustaviti. Vrata su bila zaključana, a krv prosuta pred mene. Ništa nije moglo da me zaustavi. Ništa.

Osim…

– Da znate da je dobio šta je zaslužio… – sa sekirom u ruci, čedna kao nikada do tada, u uglu kupatila stajala je Kalina i nežno posmatrala Tihomirovo telo u crvenoj močvari.

Taj pogled pun čednosti, taj ravnodušni zrak njenih očiju koji je spokojno padao na predstavu krvoprolića koju je upravo izrežirala; taj pogled mi je otvorio vrata i u njemu sam video sve: letnji dan, terasa i njena pitanja…

*

… o tome da li se zaista u ovoj kući krije blago stare porodice Mihajlović? Krije se, kako da ne, odgovara Tihomir i dodaje da je to blago ne samo vredno, nego i magično. Kalina širi svoje oči pune poverenja i želi da čuje sve o tome, da sazna svaku tajnu i uradio šta god treba kako bi upravo ona bila ta osoba koja je pronašla čudotvorno blago starih Mihajlovića. Kako to da ga niko nikada nije pronašao, čika Tihomire? Tihomir se lenjo klati u baštenskoj stolici i kaže: Eto tako… Kažu da nije svakome suđeno da pronađe takve stvari. To mora biti osoba hrabra, pametna i plemenita… I spremna na sve! Ja sam hrabra! Kalina poskakuje u želji da pokaže nedvosmislenu želju za upuštanjem u avanturu koja ju je čekala baš tu, kraj njenih vrata… Nemoj to dva puta da kažeš, osim ako stvarno nisi sigurna da si spremna da uradiš sve što treba… Spremna sam, odgovara ona. Hrabra sam, hrabra sam, hrabra! Tihomir se naglo uozbilji i primakne joj se kako bi mogla da čuje njegov šapat: Znači li to da tebi – baš t e b i – mogu odati svoju najveću tajnu? Kalina ushićeno klima glavom. Tihomir krupnim zenicama šara okolinu ne bi li se uverio da ga niko osim nje neće čuti. Sigurna si? Pita je to, a ona je već na ivici strpljenja. Da, da, da! U redu… Ponovo se malo osvrne, a onda joj samouvereno saopšti: – Kalina, ovo što ću ti sada reći ne zna niko… I niko nikada ne sme saznati. Razumeš li me? Ona ubrzano diše i klima glavom. Kalina… D-da…? Ja sam pronašao blago porodice Mihajlović. Molim? Kako? Kada? Gde? U magli sećanja, njih dvoje odlaze u kuću… na stepenice… gore… kupatilo… Oboje ulaze u kadu i on joj pokazuje slivnik. Ovde dole, šapuće, tu je prolaz koji otvara put do blaga… Ali ne mogu ga otvoriti sam… Kako se otvara? Šapuće sada i ona, van sebe od svesti da je tako blizu otkrovenja… Otvara se… krvlju. Govori tako i na svetlost dana koji se probija kroz maleni četvrtasti prozor vadi britvu… sjajnu, srebrnu… Dovoljno oštru da uzdužno preseče čestice vazduha koji najednom postaje neizdrživo težak… Lagano zaseca svoju podlakticu, pruža joj britvu i kaže: Sada ti… Moram zajedno da otvorimo prolaz… Ona se otima, plaši… Ne želi da se poseče… Zar ćemo sada da odustanemo? Zar nema drugog načina…? Ima, ali… Ali šta? Ne znam da li bi smela… Smem! Smem! Sve smem samo ne da se posečem… U redu… Samo podigni ruke i zažmuri… Njegova krv pravi vijugave potočiće i nalazi put do slivnika dok pažljivo hvata rubove njene letnje haljine i podiže je gore u nameri da joj je skine preko glave… Š-šta…? Ne! Ne govori sada ništa! Prolaz se otvara… Otvara??? Da… Ne smeš sada da pokvariš… Samo budi tiha… Ne smeš ni da se pomeriš… Jasno? D-da… Klizi joj britvom po golim bedrima… Uzeću te u ruke…da budeš sigurna kada se prolaz otvori… I tu, tada, upravo tu… lome se sekunde koje sprečavaju obljubu da se dogodi. NE!… Drži je čvrsto uz sebe i brunda nešto o lepoti prolaza koji se otvorio… a onda gubi svest… Suviše je krvi otišlo… Ona grabi haljinicu, opipava sebe nespretno i ne nalazi ništa loše na svom telu… Samo nagoveštaj otiska na njenim gaćicama… Otisak onoga što mu tako upadljivo odvratno visi iz raskopčanih pantalona… Ona skače iz kade… Pogleda ga. Ubeđena je da je mrtav i ne zna da…

*

…centrifuga grčeva u mom stomaku ne haje za ono što mi malo preostalog razuma govori. Milionih malih šiljaka grabe napolje na površinu leđa… I ona svega postaje svesna tek kada je isuviše kasno da se zaustave očnjaci koji poput repova besnih škorpija nalaze put do mesa plena… Na belom vratu… Njen krik, u neverici, a zatim olakšanje.

Zatvaranje vrata na kupatilu, dok je nosim na rukama kao princ koji spašava glavnu junakinju neke bajke; zovem Zoltana i kažem mu da je gotovo i da je vreme za novi početak.

*

Kiša i dalje sipi. Sonata teče svojim tokom. U zoru će Zoltan odneti sve. Nas će tražiti ostatak sveta i neće nas pronaći iako ćemo biti tu. Sve do večeri. A onda ćemo i mi nestati… Da bismo se pojavili zajedno na nekom drugom mestu.

Oko mene se nalaze ispisane stranice. Hiljade, desetine hiljada stranica u kojima skoro po pravilu stoje zabeležene iste stvari: večito je noć; večito je kiša (ako ne napolju, onda duboko u meni); večito je hladno (naročito duboko u meni) i skoro se nikada ne beleži ništa vredno beleženja. Tek ponekad, na svakih par hiljada listova, pojavi se jedan na koji mastilo nije potrošeno uzalud. Jedan… kao što je ovaj.