Deda Mraz sedi u fotelji i pije čaj. Na TV-u se daje repriza legendarne serije (novogodišnji
specijal). Pre toga, išla je repriza legendarnog filma.
– Svake godine isto… – mrmlja Deda Mraz nakon gutljaja čaja, otvarajući novo pismo.
Dragi Deda Mraze, piše tamo, ove godine bio sam dobar. Popravio sam ocene u školi, sklanjao
za sobom posle jela i redovno pospremao sobu…
– Uvek isto… Svake godine isto… – smeška se Deda Mraz i gladi gustu bradu, prepunu
mrvica od čajnog keksa.
Ipak, piše dalje u pismu, ove godine ne tražim ništa za sebe…
Deda zaustavi gutljaj i podiže obrvu.
Ove godine želim da mi doneseš najoštriji nož na svetu, za moju mamu. Stalno je slušam kako
priča da želi nož toliko oštar da može jednim potezom čoveku da odseče glavu. Ne znam šta će
joj to, ali sigurno to mnogo želi čim toliko o tome priča. Molim te, Deda Mraze, donesi joj takav
nož…
Deda Mraz odlaže pismo na sto, namešta se i ispija ostatak čaja. Nešto će već smisliti.
Ubrzo uzima vreću i sprema se za put.
Njegove sanke lete preko svih krovova sveta.
Tek na izmaku noći, on dolazi do dimjaka na krovu kuće u kojoj živi dečak na čije pismo ne
prestaje da misli. Malo zastane ispred dimnjaka, ali već nakon nekoliko sekundi niz njega pada u
kamin.
Kada mu se oblak gareži razbistri pred očima, ugleda dečaka koji ga oduševljeno posmatra.
– Znao sam da ćeš doći! – kaže dečak – Izvoli, uzmi keksa i mleka…
Deda se pridiže i otresa pepeo sa čizama.
– Jesi li doneo ono što sam tražio? – posmatraju ga te očaravajuće nevine oči – Kako to da
ti je brada i dalje snežno bela, a ko zna niz koliko si se dimnjaka spustio…?
– Slušaj, dečko… – Deda vadi iz poklon iz vreće – Nož je tu, ali samo zato što moji
pomoćnici po automatizmu pakuju u džak sve što pročitaju u pismima… Ipak, nož ti ne
dam. Noževi nisu za decu niti su za to da ih deca daju mamama da seku nekom glave…
Jasno?
Dečak ga gleda.
– Šta znači „po automatizmu“? – pita, a Deda Mraz pada u nesvest.

Nešto kasnije, otvara oči. Pred njim, mlada žena skida ukrasni papir sa noža koji će uskoro
bljesnuti pod snopom svetla novogodišnjih sijalica.
– Jesam li bio dobar, mama? – dečak pita mladu ženu koja zagleda sečivo.
– Bio si sjajan, dušo… – mazi ga po glavi, ne pomerajući pogled.
– Znači li to da dobijam nov telefon?
– Da… – majka hipnotisano posmatra oštri čelik.
– Kada?
Majka se trgne.
– Kada se otvore radnje, pile… – brzo se pribere, ljubi dete u obraz i pošalje ga na
spavanje.
Onda se okrene Deda Mrazu.
– Izvinite zbog udarca u glavu, ali moja procena je bila da mi nećete svojevoljno uručiti
„poklon“…
– A…
– Ššššš… Ne govorite, ne govorite… – stavlja mu ruku na usta – Dovoljno ste uradili…
Deda Mraz je nemo gleda u oči.
– … sad je na mene red… – i jednim mu potezom odseče glavu.
Dok je njegovo obezglavljeno truplo drhtalo kraj kamina, protresla je vreću, otkrila da je
prazna, zaključila da je to baš zgodno i – Dedinu glavu i telo ugurala u nju, vezala je i bacila u
kontejner koji će kroz nekoliko sati biti pun prazničnog đubreta…
… a onda otišla na sprat da ubije muža i pozove hitnu pomoć „jer misli da je njen suprug izvršio
samoubistvo dok je ona spavala kraj njihovog sina, što on može i da potvrdi…“.
Ubrzo, pred kućom su treperila svetla vozila hitne pomoći, pridruživala se i ona policijska i sve
se divno uklapalo u okolnu prazničnu dekoraciju.
Dok je pometnja trajala, poklopac na kontejneru je zadrhtao. Kada se podigao, na pločnik je
pala Deda Mrazova glava, a za njom i ostatak.
Glava osmotri okolinu, a telo se podiže, strese se i ruke vratiše glavu gde joj je mesto.
Deda Mraz još jednom pogleda oko sebe i uzdahnu:
– Uvek isto… Svake godine isto… – i poželeo je da opsuje, dok je žurio ka svojim sankama,
a na istoku se dizalo srebrno Sunce, obasjavajuću mu snežno belo bradu bez ijednog
traga gareži….ili krvi.

KRAJ